Ovaj članak je kratko poglavlje iz nove knjige „Kritika nečistog uma“ u kojoj je reči o dubinskoj analizi uma, o nečistoćama u umu kao i o prirodi čistog uma.
Koan (u zenu a i inače) deluje tako da dovede do pucanja, otkazivanja, kolapsa svih koncepata Ruach-a u celini, i kada se to dogodi otvoreni su svi putevi za ekspanziju i manifestovanje Nešamaha. Kada koncepti uma popucaju, otkažu, pokažu se nefunkcionalni, tu više nema ograničenja, nema senki u umu, nema nečistoća i um sam od sebe transcendira. Drugo je pitanje koliko zahtevan, ‘jak’ treba da bude koan ili kojeg tipa, da bi probio ‘zacementirani’ um, odnosno koliko je dotični um zacementiran da bi ga se rastvorilo, omekšalo, učinilo elastičnijim. Zen koan je metafizički i filozofski paradoks koji iz neočekivanog smera udari, iznenadi, aktivira um i natera ga da na neki drugačiji način rezonuje, što uzrokuje specifične bio-hemijske (alhemijske) promene u umu, drugačiju dinamiku, tako da sam um na sebe gleda drugačije, iz više uglova istovremeno, a što je preduslov za neku vrstu djane i samadija. Beskrajne filozofske špekulacije to ne mogu da postignu. To mogu dugotrajne jogijske prakse, ali su nepraktične, to mogu kabalističke analize, ali su isto tako dugotrajne i nepraktične, to mogu molitve i mantre ali su isto tako dugotrajne i nepraktične, a zen koan je brz, jednostavan, praktičan i iskustven sistem (iskustvo je svakodnevni život), tako da je to na neki način nežna šok terapija. Kao grom iz vedra neba! Koan je u stvari neko resetiranje nepripremljenog uma, jer tada ga je najlakše resetirati. Za posebno zacementirane umove potrebni su ‘nelogičniji’ koani ili više njih, tako da takav um ima šta da glođe a da se nikako ne nahrani, zadovolji sa svojim zaključkom koji zadovoljuje njegovu logiku i opus znanja i razumevanja. Slične efekte mogu da proizvedu u umu životne opasnosti, kliničke smrti ili neki drugi šokantni događaji koji dodiruju krajnosti ljudskog poimanja i izdržljivosti. A koan je, kao što sam rekao – nežna šok terapija. Ali uvek je kao preduslov tu svesna namera uma da to uradi na sebi. Postoje i neki ljudi, a naročito se pojavljuju u zadnje vreme, koji stupaju direktno u vezu sa Stvoriteljem i tamo saznaju sve što ih zanima i u momentu obave sav evolucijski rad na umu. Teoretski je to moguće, ali to je toliko fantazijsko i jednako teško kao da čovek jednog dana ‘iz čistog mira’ kaže – od danas neću da imam više karme. I uspe u tome, ha ha. Ili da kaže – sutra ću za pola sata da naučim japanski! Toliko jednostavno je impromptu stupiti u vezu sa Stvoriteljem. To je uspešnost pijanca ili relativno tačan rezon da je svaka pijana žena emancipovana. Može se desiti da čovek u momentu ljudskog ili božanskog ludila (što nikako nije isto) iz sebe izbaci pravilan odgovor na pitanje zen koana! Ali učitelj (ili dovoljno svestran i samokritičan ili skeptičan um) uvek ima mogućnost da postavi podpitanje – zašto, ili, kako?! Tada učenik definitivno mora da otkrije da li je to bila božanska inspiracija, razumevanje, ili ludilo čoveka ili humor ili čisti slučaj! Nakon odgovora na takvo pitanje učitelja, kao i od odgovora, zavisi da li mu sledi štap po glavi ili pohvala. Savremeni koani su pitanja malo drugačijeg tipa nego ona koja nam nudi zen tradicija. Na primer, kako definisati, objasniti pojmove kao što su coexistentia oppositorum, ili mogućnosti nemogućeg, ili sadašnja budućnost, ili, ko zna da zna o znanju, mnogi paradoksi a naročito oksimoroni, itd… Zen koan je takođe i test indiferentnosti uma učenika, test ravnoteže uma, test prisutnosti neuravnoteženih koncepata, test razumevanja. Samo ako mu je um u indiferentnom stanju onda on može korektno ili pravilno da odgovori – odreaguje na svaki koan, bez obzira da li je to pitanje, gesta, reč. Ali i pored toga, koan je prvenstveno sredstvo, oruđe, put do tog indiferentnog stanja. Kada učitelj pita učenika – Kako je izgledalo tvoje lice pre rođenja (pre začeća) – to je veoma neobično pitanje. Niko to lice nije video, ne zna se ni da li je postojalo, i učenik misli i misli o tome i uvidi da svo njegovo znanje nije dovoljno da da logičan odgovor a odgovor ‘ne znam’ nije pravi odgovor. Isto tako odgovori tipa ‘nisam postojao’, ‘bio sam u eventualnoj prethodnoj inkarnaciji’ ili ‘bio sam lep’, takođe nisu tačni. Tada se um susreće sa zidom a ipak taj isti um zna da čim je postavljeno takvo pitanje, dakle čim postoji takav koncept za takvo pitanje, znači ima tu nečega što treba drugačije da sagledamo. Čak i ako ponudi relativno (ne)prihvatljiv odgovor ‘bio sam bez lica’ ni to nije tačan odgovor plus da time otvara Pandorinu kutiju za milion podpitanja a da ni na jedno ne zna odgovor, ili za filozofsku raspravu kojoj je malo ko dorastao. I šta mu preostaje? Da traži dalje znajući da odgovor ne postoji. Apsurdno. Ali baš to mu preostaje i treba da traži dalje. To traženje nemogućeg ili nepostojećeg dovodi um do drugačijeg sagledavanja sebe, tako da ne može biti iznenađen čak i ako ga neko pita – zašto jedeš na usta, ili, gde ćeš biti juče, itd.. Sve to treba da dovede do nekog stanja uma u kojem um kaže sebi: ne mogu da nađem odgovor na ovo, nije mi jasno, ne mogu da pojmim, ne znam, i samim time da li ja kao um uopšte postojim ako ne znam ništa? Baš ta kontradiktorna situacija negiranja sopstvenog znanja i sopstvenih sposobnosti čak i do pitanja sopstvenog postojanja otvara vrata transcendentalnog i mogućnost drugačijeg, potpunijeg shvatanja sebe. To je slično situaciji kada hirurg pokušava da operiše samog sebe ali još ne zna ni dijagnozu, ne zna ni da li je bolestan ali oseća da treba da izvrši operaciju. U jednoj fazi suočavanja sa koanom, um dolazi u sledeću fazu da se pita: kako ja koji znam sve ne mogu da nađem odgovor?! Da li to znači da ja ne znam sve? Ne, to nije moguće! Ja znam sve. Ali ovo ne znam, i to me izluđuje. Moje sposobnosti nisu dorasle ovome. Ali samo da to pitanje postoji je znak da ima nešto što je meni – sveznajućem – nepoznato! Kako može da bude da je sveznajućem nešto nepoznato? To je smrtonosno opasno po mene. Sada sam u situaciji kao Sfinga kada joj je Oedipus dao tačan odgovor. Nešto hoće da me anulira. Ali šta je to? Ne znam, ali izgleda da je to neizbežno. OK, neka bude tako. Ali nakon toga ja sam i dalje ja, ali ne kao pre. Sada znam da pre nisam znao sve mada sam bio ubeđen da znam sve i da je moj arsenal bio sposoban da ‘sažvaće’ sve. Itd., itd.. Tamu ne vidimo. A naročito vlastitu tamu ne vidimo. Ono što ne znamo da ne znamo, ne vidimo i teško pojmimo da to uopšte postoji. A koan baš na te delove Apepa udara. Jer su za subjekta najopasnije, najtamnije, najteže odradivi delovi karme. Sive zone nisu toliko opasne. Za njih znamo da postoje, za njih znamo da ih ne znamo ili samo delimično ih znamo. Um ima definiciju svega osim sebe. U stvari, što je još gore po um, on misli i veruje da ima objašnjenje svega. Ali ni to nema, a još manje razume samog sebe. A to je nepotpuni stav, nepotpuno znanje i nedostatak razumevanja sebe. To nije holistički, nije transcendentni pristup. Zato je kod koana um pred zidom. Koan ga tera ka transcendiranju a što mi malo grubo determinišemo kao kolaps uma. To je u stvari poraz uma ovakvog kakvog poznajemo i samim time se otvaraju vrata za transcendentno, za realni pogled uma na sebe (pogled kugle na sebe iz centra kugle, pogled volumena na sebe iz svojeg geometrijskog težišta), na samog sebe, a to je uključivanje Nešamaha i Chiach-a. Ako filozofu postavite pitanje – šta znači biti mentalno neaktivan bez napora uma i fizički nekativan bez napora tela – on vam može dati nekoliko odgovora. Na primer, to je koma, to je spavanje, to je smrt, ili može dva sata govoriti o tome a da vam ne ponudi prihvatljiv odgovor. Ali vi dodate detalj da je u tom stanju čovek budan i zdrav! Ne verujem da ste time olakšali zadatak filozofu. Šteta, jer baš razmišljanje o tome od njega može da napravi pravog filozofa. A u stvari to nije ni tipični koan, to je samo oblik najefikasnijeg i najtežeg treninga koji već daje rezultate. Ili recimo da ga pitate da vam nešto kaže o aktivnoj nuli! Enigmatika može da odigra ulogu sličnu koanu. Ali enigmatika uglavnom ima rešenje i to logično. Koan nema ni logično ni nelogično rešenje nego transcendiranje svega postojećeg. Na tom novom nivou ponovo sve izgleda logično i ispravno. Enigmatika može da navede da se um napregne do krajnjih granica i da pronađe ili ne pronađe rešenje, ali teško da vodi do transcendiranja. Koan takođe može da navede um na krajnje naprezanje na kraju kojega nema rešenja i baš zato um kolapsira. Rešenje enigmatske zagonetke (ma kojeg tipa da je) je neka vrsta nagrade za napor i baš zato što postoji rešenje samim time se spreči transcendiranje. Ali to još ne znači da enigma bez rešenja može da bude koan.